Branimir Džoni Štulić — „Jugoslovenski Isus“ i(li) „balkanski Dilan“

Šta nam je Branimir Štulić bio i šta nam je danas, zašto su ga „prisvojile“ ustaše, kako je „kočio“ hrvatske evrointegracije i da li će i kad njegovi stihovi ući u školsku lektiru, neka su od pitanja na koje pokušava da odgovori Muharem Bazdulj.

 

Branimir Džoni Štulić

Jedna od najvećih rok zvijezda bivše Jugoslavije Branimir Džoni Štulić na današnji dan dočekuje 64. rođendan u dobrovoljnom izgnanstvu u Holandiji. Džoni već decenijama uporno odbija pozive da se „vrati“ na prostor na kome je stekao slavu uprkos primamljivim finansijskim ponudama.

O verovatno najuticajnijem rok pjesniku Balkana razgovarali smo sa književnikom Muharemom Bazduljem koji će učestvovati na tribini „Šta je (nama) Džoni danas i šta nam je bio“ koja će se danas održati u Domu kulture Studentski grad.

U popularnoj kulturi socijalističke Jugoslavije, Džoni Štulić i „Azra“ jedinstvena su i ikonosna pojava i on je bio lik „koji je stvorio svoja pravila i svoj kontekst iz kog je delovao“, kaže Bazdulj.

Rokenrol kao sudbina

Iako je njegov bend „Azra“ bio dio zagrebačke novotalasne scene s početka osamdesetih, „Štulić je bio jedinstven zato što, kao i svi takvi harizmatični umjetnici, niti je htio niti se mogao uklopiti u bilo kakav širi pokret“.

On podsjeća i da su pesme „Azre“ relativno brzo od ozbiljnih teoretičara književnosti, slično kao u slučaju Arsena Dedića, uvrštavane u antologije poezije.

Početkom osamdesetih, tri najveća jugoslovenska rok benda bili su „Bijelo dugme“, „Riblja čorba“ i „Azra“. „Dugme“ je imalo „najširu bazu“, a za „Čorbu“ je interesantno da je imala jaču bazu u Zagrebu nego u Beogradu, i među publikom i kritikom.

Cane i „studenjaci

Kad je reč o „Azri“, u nekim političkim kategorijama bila je „najljevlji bend“, smatra Bazdulj, i u klasnom smislu najbliža „studentsko-proleterskoj bazi u Jugoslaviji“.

Sagovornik Sputnjika podsjeća na Caneta iz „Partibrejkersa“, koji je jednom rekao da poštuje Štulića, ali da nisu bili njegovi veliki fanovi. Na pitanje zašto, Cane je rekao: „Znaš, to su više bili studentski domovi“.

„Mislim da je tajna jugoslovenske popularne kulture bila u jakoj publici iz relativno malih gradova poput Čačka, Valjeva, Siska, Doboja, Travnika koji su imali između 30 i 100 hiljada stanovnika, a koji su, u socijalnom smislu, imali sve što grad kao urbana cjelina treba da ima. Čini mi se da je „Azra“ tu imala strašno zahvalnu publiku. Tu postoji još jedna stvar — Džoni je bio fanatik javnih nastupa, koncerata, i nije bio gadljiv na svirke u unutrašnjosti“, kaže naš sagovornik.

Zašto su ga zavoljele ustaše

Bazdulj podsjeća na „jednu bizarnu anegdotu“ koja pokazuje kako su ljudi, kao i u „pravoj poeziji“, i u Džonijevim pesmama uspijevali da nađu ono što im treba. Zbog stiha „ne žalim što sam četvrti odzada isto kao i prije rata“ u pjesmi „No koment“, su ′89. ili ′90. tada „već probuđeni hrvatski nacionalisti“ u Imotskom počeli da obožavaju Džonija.

„Oni su ’četvrti odzada‘ čitali u ključu abecede, a to je slovo ’u‘, i mislili su da on time iskazuje svoje simpatije za ustaše, što je potpuni apsurd. Koliko god to bilo glupo i apsurdno, ima nečeg dirljivog u moći poezije da potpuno različitim ljudima podari tačku identifikacije“, kaže Bazdulj.

Iako je Branimir Štulić jednom prilikom izjavio da se „borio protiv komunizma kad su komunisti bili najjači“, po dolasku „demokratije“ se razočarao i otišao u dobrovoljno izgnanstvo.

Iskupljenje za Jugoslaviju

Prema mišljenju Bazdulja, on pripada generaciji koja je bila razočarana socijalističkim sistemom i kroz svoje političke pjesme bio je ikona „liberalne kritike komunizma i jednoumlja“. Međutim, on, kao i masa ljudi, nije bio svjestan da „ako konj komunizma crkne, da je najbrži, najsposobniji i najvitalniji konj u tom trenutku — konj nacionalizma“.

Bazdulj smatra da je za današnju Džonijevu poziciju najvažniji biografski momenat tog reza sa svim što se desilo nakon raspada Jugoslavije i, kako kaže, čini mu se da je od svih ljudi koji su činili jugoslovensku kulturu on jedini koji je postupio potpuno časno i koji je tu kulturu iskupio.

„Mi smo svi u judeo-hrišćanskoj civilizaciji formirani na toj jevanđelskoj priči o Isusu i mogućnosti jednog čovjeka da iskupi svijet i čovječanstvo. Ta priča je toliko ušla u kolektivnu podsvijest da u većini tragedija uvijek imate u sjećanjima ljudi priču kako je neko bio ljudina i mislio više na druge nego na sebe, i na taj način spasao ideju o dobroti. Meni se čini da je u ovoj situaciji Štulić jedini koji nikad nije koketirao ni sa jednom od zaraćenih strana i ’zločinačkih ideologija‘ i koji je čak po cijenu vlastite štete istrajao na tome na čemu je istrajao“, kaže Bazdulj.

Ilijada, Odiseja, narodnjaci, lektira

Iako je u dobrovoljnom izgnanstvu, čak je odbio sve pasoše bivših jugoslovenskih republika koji su mu ponuđeni, Branimir Štulić ne prestaje da radi. U međuvremenu, objavljena su mu „Izabrana djela“ u 14 knjiga, prepjevao je „Ilijadu“ i „Odiseju“, a povremeno na svom kanalu na Jutjubu objavljuje obrade narodnjaka.

Prema Bazduljevom mišljenju, obrade narodnjaka u njegovom doživljaju muzike nisu nikakav poseban rez i one prirodno proizilaze iz cijele njegove karijere. On karijeru počinje pjesmom „Balkan“, a na najjačim albumima ima obrade tradicionalnih narodnih pjesama.

Prošle godine je u Hrvatskoj jedna od relativno frekventnih tema bila predložena reforma obrazovnog sistema u okviru koje je jedna od tema bila da se u neku vrstu izborne lektire uvrste i Štulićeve pjesme. On je rekao da to ne želi i čak da zabranjuje.

Sartrovim putevima slobode

„Njegova reakcija je potpuno logična, ali u nekoj perspektivi, on to ne može da zabrani. Naravno, ne mogu da kažem kad će se to desiti, ali sam prilično ubijeđen da će se to desiti i da institucionalna svijest da su pjesme Branimira Štulića važan dio ovdašnje kulture i književnosti i da je, na neki način, to i mjera stvari kad će ove kulture ponovo steći neku zrelost koju su u određenoj mjeri imale. To može biti i neki simptom povratka na, što bi rekao Žan-Pol Sartr, puteve slobode“, smatra Bazdulj.

Branimira Štulića odavno porede sa posljednjim dobitnikom Nobelove nagrade za književnost Bobom Dilanom. Na pitanje čiji je Džoni, pošto ga svojataju gotovo sve bivše jugoslovenske republike, Bazdulj odgovara da je on umjetnik onih koji ga vole.

„Džoni je balkanski, i mislim da bi i on to volio. Sjetio sam se da je neki kritičar, u doba najvećeg uspona hrvatskog nacionalizma, napisao da je pjesma ’Balkan‘ bila upućena protiv evropskih integracija, tako da Džoni pripada svima onima koji su svjesni da je balkanski identitet dio njihovog identiteta“, zaključio je Muharem Bazdulj.

IZVOR: Sputnjik